Lisica

lat. Vulpes vulper

Lovi se od 01.01. do 31.12.

Lisica je kod nas najrasprostranjeniji divlji predstavnik porodice pasa. Spada u red grabljivica koja ugrožava našu lovnu populaciju i to uglavnom pernatu divljač i zečeve. Pri tome uopšte nije umerena u jelu i zbog toga spade u velike štetočine kako u lovu tako i na poljoprivrednim imanjima. Veoma je podložna raznim bolestima kao npr. besnilo koje se prenosi ugrizom zaražene lisice na druge životinje a ta bolest je opasna i po čoveka. Pogotovo je po čoveka opasna “ lisičja pantljičara “ koja se u organizam čoveka može uneti konzumiranjem sirovih ili slabo termički obrađenih šumskih plodova.

Lov na lisicu, zbog njene inteligencije, opreznosti i lukavosti, zahteva strpljenje, izdržljivost, koncentraciju i veštinu, a svaki od načina lova se zasniva na nadmudrivanju sa lisicom. Lisica ima veoma razvijeno čulo sluha i mirisa dok joj je vid malo slabije razvijen pa teže raspoznaje nepokretne predmete, tako da lovci ove činjenice moraju dobro uzeti u obzir ako žele uspešan lov.

Postoji šest vrsta lova na lisice i to: lov prikradanjem, lov na spavanju, lov vabljenjem, lov čekanjem, lov jamarenjem, lov prigonom.

Lov prikradanjem je najuspešniji po snegu i to na otvorenom ravničarskom terenu ispresecanom jarugama nasipima I šumarcima. Najbolje vreama za ovakav način lova je rano jutro . Lovac se mora kretati polako , oprezno obavezno mora koristiti priručne zaklone uz česta zastajkivanja i osmatranja svih tragova koji mogu ukazivati na kretanje lisice. Lovac treba biti maskiran I trebalo bi da se kreće sa vetrom u lice a posebno treba obratiti pažnju na špiceve šumaraka kao I na krajnje ivice šuma. Glavni zadatak je da lovac primeti lisicu pre nego ona na bilo koji način primeti njega. Lisica zimi uvek nešto lovi tako da je njena pažnja usmerena na potragu za hranom i tada se ona dosta kreće tako da je za lovca bitno da kada uoči lisicu dobro osmotri i njenu putanju kretanja . Uz dodatnu opreznost lovac mora polako da se prikrada sve dok ne dođe do daljine sigurnog hica. U slučaju da se kreće po brisanom prostoru bez nekog vidnog zaklona lovac mora proceniti kojom putanjom će se lisica prebaciti sa polja na polje tako da u adekvatno vreme treba na toj putanji postaviti zasedu.

Lov na spavanju je varijanta lova na lisice prikradanjem. Pri ovakvom lovu bitno je da lovac primeti lisicu iz daljine tačnije uoči mesto gde lisica spava. Kako lisica zimi za spavanje retko koristi svoju jazbinu trba obratiti pažnju na zaklonjena mesta okrenuta prema suncu. Uspavanoj lisici treba prilaziti oprezno I to obavezno uz vetar čak i ako je lovac primeti u položaju niz vetar. U tom slučaju lisici treba prilaziti u širokom luku . Prikradanje opreznoj lisici može ponekad da traje i više od dva sta jer lovac mora paziti da se na svako njeno pomeranje i osluškivanje pritaji I zastane kako bi lov bio uspešan. Na otvorenim terenima lovac kao paravan može koristiti snop raširenih šumskih grana . I kod ove vrste lova osmatranje je veoma bitan deo taktike , a kao veoma bitan taktički detalj treba koristiti dvogled.

Lov vabljenjem se zasniva na ispuštanju zvukova koji lisici deluju primamljivo. Na glasove cijuka miša, kmečanje zeca ili ranjene ptice, lisica obavezno reaguje. Lisica će oprezno i polako prići mestu odakle dolazi zvuk ali ukoliko primeti bilo šta sumnjivo od lova neće biti ništa. U lov vabljenjem treba ići predveče kada i lisica kreće u svoj lov za hranu. . Lovac treba da se smesti u zaklon na ivici šume prema proplanku, okrenut nasuprot strujanju vetra i prostoru odakle lisicu očekuje . Nakon 15 ak minuta čekanja kreće sa vabljenjem . Posle toga lovac mora mirovati I osluškivati kretanje u svojoj okolini . Ako se lisica ne pojavi vabljenje ponavlja nakon 10 – 15 min i tako dalje u tim intervalima sve dok se lisica ne pojavi ili dok se vidljivosti ne smanji do te mere da lov više nije bezbedan.

Lov čekanjem se praktikuje na poznatim lisičijim premetima kraj lisičijih jazbina. Mesto premeta uočiće svaki iskusniji lovac koji poznaje svoje lovište pošto lisica uvek koristi dobro poznate staze kojima ide I vraća se iz lova za hranom. Kod ovakve vrste lova veoma je bitna I dobra infrastruktura t.j čeka. Kod ovakve vrste lova uz mesto koje je odabrano za čeku koristi se I mesto koje se naziva “ strvinište “. To je mesto gde se namerno duže vreme odlažu ostaci hrane mesa ili ribe koje će privući lisicu da tu pronađe svoj izvor hrane. Obavezno treba utvrditi da li jazbina oko koje je planirano postaviti čeku “ radi “ t.j da li lisica boravi u njoj.

Lov jamarenjem uz pomoć pasa jamara je veoma interesantan. Kao pomoćnici lovaca koriste se psi jazavičari svih vrsta a takođe u ovakvoj vrsti lova su se dobro pokazali i terijeri. Kada je lovac pronašao jedan od ulaza u jazbinu pretražuje bližu okolinu kako bi pronašao i ostale ulaze. Ulazi se markiraju i postavljaju lovci uz njih, a potom se pušta samo jedan pas. Pas će ući u jazbinu i ukoliko se lisica ili ( jazavac) u njoj nalazi oglasiće se lavežom. U tom momentu lisica može krenuti prema jednom od izlaza, pri čemu lovci moraju biti spremni da je dočekaju, ili će ući u borbu sa psom . To će se saznati po javljanju s jednog mjesta. U tom slučaju je nephodno da na utvrđenoj poziciji lovac započne kopanje kako bi pomogao psu. Početak kopanja će uznemiriti lisicu i ona će pokušati da se izvuče pa lovci na izlazima moraju biti pripravni. Ukoliko je lisica u tome onemogućena, borba između psa i lisice će se nastaviti a glasovi iz jazbine će biti siguran pokazatelj za mesto na kome treba kopati sve dok lovac ne dođe u priliku da upotrebi pušku. Pravilo je da se prilikom ovakvog lova ne puštaju dva psa zajedno jer će jedan drugome smetati, a pravilo je i da se psi jamari uopšte ne puštaju na stenovitom tlu, gde se psima ne može pomoći kopanjem.

Lov prigonom se praktikuje bez korišćenja pasa. Pri ovoj vrsti lova treba najpre odrediti prostor na kojem će se loviti, a prema smeru vetra lovci treba da se rasporede u širokom luku, ne uznemiravajući divljač. U dogovoreno vreme, najbolje bez ikakvog zvaničnog signala, učesnici prigona u tišini kreću u ravnomernoj liniji gledajući jedan drugoga. Pri tome udaraju štapovima po granju, uvijek pazeći da se kreću u ravnomjernoj liniji. U tom kretanju lovci dižu svu divljač pred sobom pa i onu koja nije predmet lova. Da se divljač ne bi prekomerno uzbudila i zbog toga panično bežala, potrebno je da prigon kreće lagano. U takvoj prilici će lovci na čekama, imati bolje uslove da osmotre o kakvoj se divljači radi, ocene priliku i odgovarajuće reaguju. Radi sigurnosti lovaca, pucanje dolazi u obzir tek kada divljač prođe liniju čeka . Naravno, lovci na čekama ne smeju samovoljno menjati poziciju niti se pomerati. Korist lova prigonom je i u tome što se mogu isterati i druge grabljivice iz prostora koji se pretresa i orjentaciono utvrditi brojno stanje ostalih vrsta divljači.